Ivice promena – zone komfora, rasta i panike

Sad kad gledam u prethodna dva-tri meseca vidim samo izlazak iz svoje zone komfora, ulazak u ogromne tamne rupe, planinarenje do novih vrhova, pa ponovo sve u krug, u nove amplitude uspona i padova. Trebalo mi je vremena da shvatim da sam upala zonu panike. I da je to prethodilo rastu.

Odluka posle 11 godina

Sve je počelo promenom posla posle 11 godina. Mog komfora. Iz petnih žila sam se trudila da sve bude kako treba – da najpre sa sobom budem u redu, i da ne zalupim vrata bilo čemu što me čeka i u šta ulazim. Nešto poput kompromisa sa budućnošću, na uštrb minulog iskustva i teskoba. Inače sam, pre toga, u mnogim naletima besa i nezadovoljstva, momenat odlaska zamišljala kao epohalni potez, pun drame, besnih pogleda, stisnutih zuba, uz neizbežnu lupljavu vratima. Nekako mi se činilo da bi to olakšalo potisnuta osećanja.

A bilo je potpuno drugačije – vrlo tiho i za mene i za druge, gotovo kao da nikakvog traga decenijski rad nije ostavio. Na sreću, u sebi sam se dugo suočavala sa tim osećajima, što je i dovelo do promene posla. Da nije bilo tako, verujem da bi me to dodatno razorilo – da znate da ste se negde dali najviše što ste mogli, a da ste iz tog prostora izašli kao muva zumzara ne bi li se u njemu ponovo uspostavila harmonija, narušena vašim prisustvom.

Nikad odlazeća

Značaj odluke o promeni posla najbolje će objasniti to, da nisam osoba koja odlazi sama, čak i kad sam izuzetno nezadovoljna, bilo da je reč o poslu, emotivnom odnosu, sredini u kojoj sam…Već čekam da me situacija na to natera. Do tada, procenjujem sve moguće apsekte koji takvom odlukom mogu biti narušeni ili promenjeni, i najčešće u tome najmanje brinem o sebi i svojim potrebama.

Karijera ili roditeljstvo?

Širi kontekst ove odluke jeste da je promena posla došla je u mojoj 34. godini, koja u situaciji kada još nisam rodila samo pojačava pritisak okoline – da li mislim samo na karijeru umesto na roditeljstvo?! I taman kad spremim odgovor za sebe i druge da sam sama sebi važna i da ovo nije biranje “strane”, nove dvojbe u meni bude pitanja – da li zaista želim da siguran i stalan posao u državnoj firmi ostavim zbog rada na određeno, negde gde neću moći ni stambeni kredit da podignem jer ne ispunjavam uslove koje banka (čitaj društvo) traži od mene? Kao da sve to već nije prošlo kroz moju glavu, jer to je put kojim bi trebalo da se ide kada misliš na svoju budućnost. Savremena robija.

Kao da sve prethodno nije dovoljno, potpuno menjam profesiju – iz novinarstva prelazim u omladinski (nevladin) sektor, čiju je svrhu u društvu još teže objasniti nego novinarstvo, i za šta nisam “formalno” školovana, mada sam sertifikovana omladinska radnica. Sve ono što je meni bilo sasvim jasno, ljude okolo je ozbiljno zbunjivalo. A pojašnjenja su, logično, tražili od mene, i nenamerno pojačavali tenzije.

Oluja kad joj vreme nije

I tako, dok je spolja sve izgledalo tiho, u meni je oluja jačala. Suptilni i dobronamerni komentari za moju budućnost, uvećavali su već postojeće bojazni i strepnje sa kojima sam ušla u životne promene i odluke. I sve što se dešavalo, počelo je da mi izgleda nerešivo i ogromno.

Onda su problemi dobijali i na kvantitetu. Posle odustajanja od “sigurnog” posla, dodatni podsvesni strah od neizvesnosti probudio je provalnik/ca koji/a je iste sedmice prošetao/la našim stanom, pokupio/la svu ušteđevinu a ostavio/la osećaja nelagode, nemoći i panike da nepoznata osoba može da šunja mojim životim prostorom. Zatim neplanirano visoke dažbine, koje su me ostavile bez dinara. Na sve to – dve kazne – jedna za nevezan pojas, druga za neplaćenu kaznu u autobusu. Jasno – sama sam kriva!

Prvi dan na poslu

I u toj atmosferi krećem na novo radno mesto, na kojem zatičem malu sredinu, svoj sto sa fiokama, tišinu i mir, mogućnost da svoje radno okruženje i zaduženja organizujem po svojim željama i potrebama. Sve ono što mi je nedostajalo. To su faze kada osećaj zadovoljstva boli jer razara postojeće dugo usvajane loše obrasce funkcionisanja.

Ipak, konačno sam osetila zašto sam promenila posao. Ali na kratko.

Nivo panike – XXXL

Taj osećaj prekinuli su čudni zdravstveni simptomi koji se završavaju neuobičajenim i neočekivanim vaginalnim krvarenjem. Sva prethodno izneta pitanja, komentari, i brige o mojoj ulozi zaposlene na određeno/karijerstkinje/buduće majke razvijaju se do nivoa XXXL. Tri dana koliko su trajale analize dok se nije ustanovilo da je reč o hormonski lako rešivom problemu, iz svoje i tuđih glava čula sam isključivo scenarija koja ističu lošu stranu situacije u kojoj sam se našla. “Nije dobro da imaš intervenciju pre rađanja, još u tim godinama! Šta ako si tudna – šta ćeš sa poslom? Niste situirani, nemate stalne poslove”. Povoljan rasplet po mene dali su lekari umirujućim dijagnozama. Tog trenutka sam shvatila da mi je za vreme svih dešavanja u prethodna dva meseca trebalo samo to da čujem – sve će biti u redu.

Tri zone

Umesto toga, nedeljama sam se pretvarala u vreću, ne samo svojih strahova, već i tuđih koji su me samo gurali dublje u rupu mojih briga. Vapeći za pomoći, penjala sam se uz strme litice nakupljenih društvenih stereotipa, ne bih li ih prevazišla. Sad kad pogledam u dlanove, imam utisak kao da su mi se na njima fizički urezali ožiljci, tolika je oštrina brige ljudi.

Nisam znala šta mi se desilo, i šta je izvor svega toga. Krivila sam sve oko sebe za situacije u koje sam upadala. Paradoksalno, od njih sam očekivala pomoć, a sve više se zatvarala za savete. I sve dublje upadala u paniku. Jer nisam mogla sama. Onda sam eksplodirala.

I po mene i po druge bilo bi bolje da sam pristojnim razgovorom iznela svoja nezadovoljstva, ali nisam. To je bila lavina nataloženih emocija, a efekti se i dalje sležu. Prvi koji osetim i vidim jesu oslobađanje od pritiska i pomerene granice.

Ivice do kojih sam stizala naučile su me koliko straha ima u ljudima a da toga nisu ni svesni, i da ga često budi upravo vaša sloboda. Naučila sam da ljudi pomažu onako kako misle da treba a ne onako kako je potrebno onom što traži pomoć. Naučila sam da je tabu deliti loša iskustva iako su ih svi doživeli, da moram da kažem ne, da moram da štitim i ne objašnjavam svoje potrebe.

Podrška kao vrednost života

Fotografiju koju sam podelila o zonama komfora, rasta i panike, pronašla sam na internetu. Jasno mi je bilo da sam upala u sve tri. Tekst uz fotografiju govori o tome kako da se unapredimo u poslu i to me je pomalo razočaralo. Iz ovog ugla vidim da je posao samo jedan od segmenata u kojem možemo da unapređujemo sebe, ali da kada menjamo sopstvene vrednosti i prilagođavamo se novonastalim situacijama, to nas unapređuje na svim poljima. Hvala omladiskom radu što mi je pomogao da to spoznam, jer sam učeći posao prvi put naučila da pratim koliko me učenje razvija.

Ali onima koji to nisu iskusili, potrebno je više od teksta o zonama komfora, rasta i panike da bi razumeli situacije u kojima su se našli. Potrebni su im podrška i pomoć kakvu traže a ne kakvu im društvo daje da bi bili ono što jesu i što žele da budu – zaposleni na određeno, u 30im godinama još bez dece, fokusirani na to da kreiraju okruženje u kojem im je dobro, iako se društvo ne slaže sa time.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *