Big boss, koja je tvoja stolica? Od igre do pozicije

Baš kao u onoj igri koju smo kao klinci igrali na rođendanima – muzičke stolice. U krugu je uvek za jednu stolicu manje mesta nego što je učesnika. Kada se završi muzika, ko pre stolici njegova je. Ko ne pronađe svoju stolicu, ispada iz igre.

“Ti to radiš namerno”

Pre nekog vremena kolega i ja se na poslu sukobismo oko toga koja je čija stolica. Tog jutra, u radne prostorije, sasvim slučajno stigla sam pre njega. Inače dolazak na posao uglavnom nam diktiraju radne obaveze iako postoji okvirno pravilo kada se dolazi. A od radnih obaveza zavisi i ko će gde, i koliko dugo raditi, čitajte sedeti, jer deo zaposlenih nema svoje mesto, već se smenjujemo. Mnogi radimo i od kuće. Ne i oni koji imaju “svoje” mesto.

Spomenuti kolega mi je tada prišao i pitao koliko posla imam, drugim rečima kada ću ustati sa stolice na kojoj sam se nalazila. Kratko sam mu odgovorila da nisam sigurna. Na to sam od njega dobila sledeći odgovor: “ Ti to namerno radiš – sediš na mestu gde ja treba da radim jer znaš da danas imam puno posla”.

Evo i sad kad pišem ovo, oči su mi iskolačene od čuda tada izgovorenog. Moj odgovor na to je bio da zaista ne vodim evidenciju koja su njegova, tačnije ičija, zaduženja, sela sam sam tamo gde mi je bilo zgodnije. Onda su sa druge strane usledili zajedljivi komentari “opasna si ti” ili “šta ima na fejsuku”. Valjda svi ti komentari govore o tome da moj posao na toj stolici, ne vredi kao njegov. A izgleda ni pozicija.

Izmišljena kompanija

Sa realne radne slike, prebaciću se na imaginarnu. Verujem da mnogi od vas nisu čuli za igru Big boss. Oni koji je igraju sede u polukrugu jedan do drugog. I koliko ima učesnika, toliko ima hijerarhijskih pozicija u izmišljenoj kompaniji. Najniža pozicija je čistač/ica, slede vozači, tehničari, administratori, pa tako do top menadžementa na čijem je čelu, odnosno poslednji u nizu, veliki gazda tj Big boss.

Pravila igre su sledeća: najniži u nizu, čistač/ica proziva nasumično bilo koju drugu poziciju koristeći frazu npr “čistačica administratoru” a on “administrator tehničaru” i tako dalje. Važno je da se u tom obraćanju čuje i pozicija onog ko govori, i pozicija onog kome govori, i da se od te druge osobe nastavlja niz. Ona/j ko pogreši u obraćanju ide na kraj, tačnije na poziciju čistača/ice, dok se ostali pomeraju za poziciju unapred. Inače, hvala Danijela Radić na podsećanju ovih pravila.

Big boss protiv čistačice

Kada sam bila deo ove igre, naše pozicije bile su na engleskom kako bismo se lakše i brže zbunili, i pogrešili.  Moja je bila među najnižima.  Kako je igra odmicala sa međusobnim obraćanjima, najveći pritisak pravio je top menadžement na najniže pozicije, stalnim obraćanjem. Najnižima je bilo svejedno koga će da pritiskaju, jer ko god da iznad njih ispadne (pogreši), oni se pomeraju napred. A srednji nivo je brzo uvideo da ako ne prave pritisak niti odgovaraju na njega, ostaće nedirnuti sa svojih stolica – ni gore ni dole. I igra se završila tako što se svega nekoliko ljudi, uključujući i mene, smenjivalo, tačnije rotiralo, na pozicijama na najnižem nivou, ne uticajući na pozicije ostalih od kojih je većina zadržala početne sa kojima su krenuli u igru.

Kao i svaka druga igra koja prvenstveno služi zabavi, i ova je pružila prostor za razvijanje strategije do pobede. Napravio ju je top menadžment, ne i najniži sloj – baš kao i u životu. Da je najniži sloj napravio istu strategiju, omogućio bi da se svi u toj izmišljenoj kompaniji pomeraju  za jedno mesto naviše. Hm…

Prostor-i-ja

Dok su mi se slegala iskustva na ovu temu i dok sam se pripremala da napišem ovaj tekst, u dokumentarcu N1 na neku potpuno drugu temu čujem pojam “psihologija prostora” od žene koja je profesorica, i za koju nije bilo mesta na fakultetu na kojem je predavala. To je smatrala nepoštovanjem njenog rada.  Onda sam malo i pročitala o tome, i u jednom članku pronašla ovo “ostavite mesta i za slobodno kretanje, da se lakše diše, i mislite na potrebe svih koji tu borave. Svaki radnik bi trebalo da ima slobodan prostor oko svog stola, da mu lako prilazi, da ne oseća da mu neko “diše za vrat”, i da ima dobru komunikaciju sa onim kolegama sa kojima priroda posla to zahteva”.

Na mom radnom mestu ovaj opis kao da je luksuz, zbog čijeg nedostatka sam onog dana sporenja sa kolegom (i još nekih drugih dana) stolicu na koju sam sela u izboru mnogih slobodnih u tom prostoru, napustila svojevoljno brže nego što sam mislila, poštujući čini mi se više svoj rad i radni prostor nego stolicu. I ne pristajući da pravim strategiju da bih je zadržala.

Muzičke stolice

I tako prepričavam svoje dogodovštine sa posla, ljudima u svom okruženju, i što više pričam o tome sve više sličnih primera mi naviru iz sećanja – uglavnom svi vezani za radno mesto, pretpostavljam u nedostatku resursa i straha da istih za pojedince neće biti dovoljno, makar to bila i stolica. Baš kao u onoj igri koju smo kao klinci igrali na rođendanima – muzičke stolice. U krugu je uvek za jednu stolicu manje mesta nego što je učesnika. Kada se završi muzika, ko pre stolici – njegova je. Ko ne pronađe svoju stolicu, ispada iz igre.

Pitam se – ako za mene nema stolice u radnom okruženju, da li sam ja to ispala iz “igre”? Ako odustajem od iste, da li se zadovoljavam najnižim pozicijama? Ako želim da stignem do nje zar za to nije dovoljan rad umesto čiste strategije? Da budem iskrena bilo mi je žao što sam onomad tako brzo ustala, ali bi mi bilo još žalije da stolica bude predmet sporenja. Ili još gore, da sporenje oko stolice bude pojašnjenje ko polaže više prava na rad, sledstveno i poziciju. A sve mi se čini da su prethodne igre pokazale da osvajanje tzv stolice nije ništa drugo do dokazivanja (ne)sigurnosti i (ne)moći. Za nekoga u borbi za rad, za druge u borbi za poziciju.

I da – trebam li napomenuti da nisam jedina koja ustaje sa stolice u besmislenoj borbi za nju, i da pitam – šta bi Big boss rekao na to?

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *